Nisam se ulijenio, vec mi ekran otisao u helac. Jednostavno nisam se mogao spojiti, tako da sam bio u ocaju nekoliko dana. Cak sam otisao u internet klub, da napisem koji post, medjutim taman kad sam kliknuo SEND opciju, rekose da je pukla veza sa internetom. Kad sam kod toga, i to me je*e neko vrijeme. Stalno se iskljucuje, i rekose da nesto rade, al bas covjeka ubija u pojam...
Poceo i Ramazan, zapostih prvi dan, i moram priznati, od svih Ramazana koje sam dosad postio, ovaj mi bijase najlaksi, nisam osjecao glad, zedj, ikakvu glavobolju i smantanost. A tek se u 19h iftarilo. Valjda i period godine ima svog udijela.
Jos me nisu zvali sa posla. Ali me zato raja zovu da me pitaju sta ima u vezi posla. Hvala im.
Imam nekad osjecaj da sam u objektivu ljudi, da me posmatraju kako lezim preko kauca, i cekam da mene neko zovne. Da ja njih ustvari ne zovem, ne trazim, molim, kudim, drz, ne daj. Kad mi kazu trebao bi ti njih zovnut', ili otic do njih, ili sta mislis da nazoves Hanku, ili Muneveru??? I to me ubija u pojam. Nista drugo i ne radim osim navedenog. I stalno ponavljanje. Najradije bi ljudima dao na papiricu link do mog bloga, upute ko je ko, i nek citaju. Ne mogu vise ni pricati o tome. Jel do mene? Jel sam li bezobrazan, okrutan? Ne mogu vise izdrzati. Ne znam sta da vise kazem ljudima.
U sustini, sad je doslo do preokreta. Sad saznah (nakon svog zivkanja) da Munevera ne obavjestava mene, vec to treba Hanka da uradi. A Hanka ce sad reci kako je Ramazan pa kako ne mogu stici da ista urade. Ali ja fino odoh u ponedjeljak kod Hanke, da konacno vidim zasto me ne zove. Ne mogu maknut iz kuce, a da ne treba lova, a ja bas ne mogu svoju kasicu prasicu rastezati ovoliko.
Poslao sam CV na jos jedan konkurs. Iako je ovo kod Hanke 99% sigurno (ma sigurno je 100% ali im je administracija 0 bodova), ja sam opet poslao i na drugo mjesto. Najvise zbog toga sto mi je jedna moja prijateljica (koja se druzila sa mnom tokom velike nezaposlenosti) rekla, da je i ona tako cekala kod Hanke da je zovnu, bila prva na spisku i sve, i na kraju joj ponistili konkurs.
Dakle, ukoliko ne djelujes i ne dosadjujes, zavrsices na dnu silnih papira koje imaju.
Zaboravih vam reci. Sretoh neki dan raju iz Casa Grande. Drustvo, sa kojim sam se druzio onih famoznih 5 dana, sa kojima sam kafenisao, sretoh ih bas kad su krenuli na kafu (pauza). Te im se pridruzih. Malo se ispricali, rekose kako se jos mjeseca dana poslije mog odlaska pricalo o meni tamo, kako su svi sokirani, bla bla bla ... Bilo ih je fino vidjet. Zao mi sto je sve tako ispalo, jer mi se svidjalo u Casa Grande. Al eto, ne da mene Hanka.
Toliko
p.s.
Evo dok tipkah ovaj post, opet se internet iskljucio, pa cekam da se "spoji" kako bi ga mogao postirati.
No comments:
Post a Comment